Od kada imam utisak da mi je svaki dan sve kraći, kako nemam vremena za sebe (a trudim se da ga pronađem), sve mora biti savršeno organizovano kako bi dan prošao bez haosa. Osećam kao da sam uvučena u neku turbo mašinu i samo čekam da se vožnja završi… A onda shvatim da je tek počela.

Deca rastu, a s njima i obaveze, tu su i karijera, partner, porodica, prijatelji, treninzi, edukacije…. Biti majka, žena, poslovna žena, domaćica i ostati u formi – stalna je borba s vremenom, umorom i samom sobom.

Uvek sam bila štreber, uvek sebi zadavala ciljeve, planirala svaki korak, sve dok nisam postala MAMA. Od tog trenutka, život me uči da ne planiram previše unapred i da moram da naučim da kažem NE.

NE kada me drugarica zove na piće, a ja nemam snage da izađem iz kuće nakon 21h.

NE onoj prelepoj haljini koja me mami iz izloga jer ovaj mesec imamo tri svadbe, dva dečija rođendana, krštenje i moramo kupiti roletne i okrečiti terasu.

NE kad moram da odlažem druženja zbog vožnje na dečije treninge i zbog pomoći oko domaćeg.

NE treningu, jer danas nemam nikoga ko bi mi pričuvao dete.

NE promeni posla jer su deca još mala, a na novom poslu možda neće biti razumevanja za sve te bolesti i prehlade.

Mnogo novih NE, koja po prvi put imaju smisla. To NE izgovaram s težinom, jer to više nije običan izgovor, već jasno NE zbog nečega što ima ogroman značaj.

To NE me je promenilo u očima drugih ljudi…Neki su sada bliži nego ikada, a neki, nažalost, nikada dalji. Da li je i vama neki period života doneo to NE u svakodnevicu? Kako ste se osećali zbog toga? Da li ste izgubili sebe ili neke bliske osobe? Da li je to NE došlo prirodno iz srca i duše ili ste jednostavno morali da ga izgovorite?