Od malena nas uče da budemo pristojni i lepo vaspitani. Da se javljamo komšijama, da se osmehujemo i kažemo “kako ste?”, čak i kada nas odgovor uopšte ne zanima. Uče nas da poštujemo starije, da ne vičemo, da ne psujemo, da budemo dobri u školi. Da se trudimo da ne iskažemo prava osećanja, da ne kažemo ono što zaista mislimo. Bogatstvo našeg karaktera često se guši u tišini, u strahu da ne uvredimo nekoga, da ne ispadnemo nepristojni, neprihvaćeni… Da nas, ne daj bože, ne ogovaraju. Sve to samo da bi nas drugi prihvatili i voleli.

Ali gde je granica između pristojnosti i narušavanja našeg integriteta? Kada je trenutak da prestanemo da ćutimo pred direktorom, nastavnikom, starijim kolegom, komšijom, pa čak i pred roditeljima? Ko je odlučio da je sramota plakati, vikati kada ti se viče? Ko nas je naučio da potiskujemo emocije, da ne dišemo punim plućima? Zašto ne možemo biti svoji, onakvi kakvi zaista jesmo, pred svetom?

Postoje i oni “srećnici” koji su se odvažili da budu autentični, da govore ono što misle i da ne prate očekivanja okoline. Obeleženi su. O njima se priča, često s osudom, ali im se potajno divimo. Strahopoštovanje koje osećamo prema takvim ljudima krijemo iza ogovaranja sa kolegama, sa komšinicom na kafi… A istina je da bismo dali sve da i mi možemo živeti bez straha – bez straha od suda okoline, bez bojazni.

Gde je granica između iskrenosti i konformizma? Kako učiti dete da bude osoba kojoj se dive, koju poštuju i vole, a da ne izgubi sebe u tom procesu? Zar nije najveći blagoslov naučiti ga da ne ćuti, da ne guta knedle, da ne klima glavom kad se ne slaže, već da izgovara reči iz srca i duše?

Biti svoj, a biti voljen. To je lekcija koju svi želimo da naučimo, a najvažnija lekcija koju možemo preneti našoj deci. Jer istinska ljubav i poštovanje dolaze kad smo u potpunosti ono što jesmo, bez maski, bez straha.